Takmičenja su skoro pa neizbežni deo života jednog irskog plesača. Sve naše pripreme, treninzi, suze i znoj se svedu na tih par minuta na sceni pred sudijama. Nekad zaboravimo korake u sred plesa, uglavnom možemo i bolje da odigramo nego što smo na sceni to uradili… Ali hej, niko nije rekao da je lako takmičiti se. Nije lako ni kad ne dobiješ nagradu koju si očekivao i zaslužio, kad pogrešiš, kad se oklizneš, sudariš sa drugim plesačem ili u najgorem slučaju padneš. Sve to nas tera da radimo na sebi i na svom plesu. Sve nas to čini plesačima i plesačicama.

 

Ulazak u takmičarsku halu može da bude šok ako ne znate šta da očekujete. Sve deluje kao jedna velika mešavina toplote, preglasne irske muzike, poluobučenih i obučenih ljudi koji jure okolo, šljokica, perika i manjka kiseonika. Naravno da nije tako, ima tu nekog reda i mi ga odlično znamo! Ono što možete očekivati na jednom PLESNOM takmičenju je brojčana dominacija plesačica. :) Ipak, mi smo ove jeseni ponosno ispratili pet momaka, različitih uzrasta i plesnih nivoa, na dva takmičenja (u Beču i Berlinu) i želimo da vam prenesemo njihove utiske.

Ono što je svima zajedničko kao takmičarima i plesačima jeste želja za napretkom. Bez obzira na trenutni nivo na kome se nalazimo, talenat, uloženi trud i dobijene rezlutate, motivaciju nije uvek lako pronaći. Pitali smo naše momke šta ih najviše motiviše da treniraju i zaključili da svakog od njih pokreće nešto lično i osobeno. Ono što se uvek provlači kao glavna inspiracija je potreba da budemo bolji, odnosno najbolji, kako nam je Nikola rekao. :) Bane, kao već iskusan plesač i takmičar, ima zanimljiv pogled na sam ples i ono što ga pokreće da radi više: „Najviše me motiviše to što u irskom nekako nema kraja napredovanju. :) Definitivno je u pitanju ples u kojem uvek ima prostora za probijanje novih granica. Još jedna lepa stvar je da je irski ples u principu takav da se trud isplati više nego talenat, i uvek je dobar osećaj otići na takmičenje i osetiti pomak koji je jednostavno rezultat rada i uloženog vremena u sali. Ako mi ikada ponestane ove „unutrašnje“ motivacije, tu su uvek plesači koji su mi uzori, čije snimke gledam kada mi treba taj dodatni „boost“. Mislim da će mi taj osećaj koji ostavlja savršeno odigrana koreografija uvek biti izvor inspiracije“. Za Acu, kao glavnog improvizatora u trupi, pokretačka energija dolazi sa drugog izvora: „Pre svega ljubav prema promenama - vrlo brzo se zasitim koracima i iz koncerta u koncert imam potrebu da promenim što više materijala mogu. Treninzi su sjajan način da se obogate i fond koraka i tehnika. A van koncerata, sve se to, jednom pritokom ili drugom, slije u dodatni materijal za improvizacije“. Sa druge strane, našim najmlađim takmičarima nije uvek lako da sami nađu razlog za treniranje, pa im je često potrebna pomoć sa strane. Tako nam David kaže da je njegova najveća motivacija za igranje njegova mama. A najstrariji plesač, u našem slučaju Dušan, trenira i takmiči se jer voli da treneri, a zatim i ostali ljudi iz trupe, budu ponosni na njegovo igranje.

Pripreme za takmičenje su krenule par meseci ranije, mada se na neki način konstantno pripremamo za to: učimo nove korake, radimo tehničke vežbe, radimo na kondiciji. Sve ovo postaje intenzivnije kada imamo neki konkretan cilj pred sobom. Intenzitet i dužina ovih priprema, naravno, zavise od nivoa na kome se takmičimo. U Beču smo, pre par nedelja, imali prvog takmičara na najvišem nivou (Open Championship). To je bilo posebno iskustvo za Baneta kao takmičara, za nas kao podršku, kao i za celu trupu. Bane nam je objasnio kako su i koliko pripreme za „Open“ nivo bile drugačije od prethodnih: „Obično pred takmičenje provedem barem tri ili četiri meseca na dodatnim treninzima koji su posvećeni samo tome. Ovaj put je bilo otprilike tako - sa pripremama sam krenuo sredinom maja, i sve do nedelju dana pred takmičenje (početkom oktobra) sam bio u sali oko 5 puta nedeljno, radeći na kondiciji, tehnici, ukrašavanju koraka i slično. Pritom se trudim da ravnomerno kombinujem samostalne i grupne treninge, pošto oba imaju svoje čari. :) Ove godine mi je uletelo i nedelju dana treninga na plesnom kampu, koji mi je bio zapravo ključna prekretnica u pripremama. Uz sve to bih napomenuo da mi te pripreme zapravo nisu došle kao napor, pošto mi je ples u principu beg od drugih životnih stresova“.

Međutim, neki plesači i plesačice jednostavno ne vole kompetitivnu i sportsku atmosferu solo takmičenja.  Ipak, i oni pronalaze u irskom plesu nešto što im mnogo više prija i odgovara, bilo da su to nastupi i koncerti, tj. show dance ili neke druge vrste irskog plesa, kao što su Céilí i Sean-nós. Irski ples sadrži za svakoga ponešto. Kao najiskusniji u ovim tradicionalnim formama irskog plesa, Aca je pokušao da nam objasni zašto su oni posebni i zašto ga više privlače: „U velikoj meri je to stvar temperamenta - nikada mi nije bila bliska zamisao plesa kao sporta. Takmičarski plesovi su mi uvek nekako više bili „ples radi tehnike“ nego „tehnika radi plesa“. Mora se priznati da su sjajna vežba, ali kada dođe do izvođenja pred publikom (bilo laicima, bilo sudijama) draže mi je da radim nešto drugo. Kejliji su mi oduvek bliski srcu kao jedini zaista grupni irski ples - to čini energiju potpuno drugačijom i, za moj ukus, mnogo prijatnijom. S druge strane, sean-nós je ukorenjen u improvizaciji, naspram step plesa koji je manje-više u potpunosti koreografisan unapred. Koraci su dramatično krotkiji od modernog irskog plesa, ali i mnogo otvoreniji za ritmička poigravanja. Meni lično je to draži izazov, a svakako je sjajno da imamo tako široku lepezu stilova - za svakoga se nađe (makar) ponešto“. Pripreme ne idu uvek tako glatko i bez izazova kao što možda zvuči. Plesači se suočavaju sa mnogim problemima tokom treniranja. Većini, pa tako i Dušanu, koncentracija i pažnja predstavljaju najveći problem. Misli lako odlutaju, a i nerviranje nije nepoznato irskim plesačima. Ipak, Dušan kaže da ga je sve to naučilo da prihvata poraze, a to je možda i najbolja stvar celog ovog procesa priprema. 

Na oko možda najupečatljiviji deo sveta kompetitivnog irskog plesa predstavljaju kostimi. Sve te šljokice, tijare, boje, perike, šminka, potamnjene noge... pomislili biste da je sve to možda nepotrebno. Međutim, ples kao umetnička forma ipak stavlja estetiku u prvi plan. Ovo možda zvuči kao da na kraju ples i nije toliko bitan kao šljokice, ali sudijama je ipak ples na prvom mestu. Spremanje i kićenje za takmičenje više znači samim takmičarkama, i u manjoj meri takmičarima, kao kruna njihovog treniranja i truda. Nekima je ceo taj proces užitak, možda jer je jedino mesto gde je društveno prihvatljivo toliko sijati upravo takmičarska scena. Ali kao i u svemu drugom, ukusi se razlikuju. A možda se jednostavno i naviknemo posle par takmičenja na sav taj bling. :) Zanimalo nas je kako je Nikola, koji je prvi put išao na takmičenje, doživeo sve te svetleće kostime: „Nisam razmisljao o tome, ali, vau, koliko truda uđe u sve to. Drago mi je sto muški ne moraju da prođu kroz taj proces“. :) Naravno, viši plesni nivo znači i više šljokica. Da, čak i za dečake. Bane možda najbolje može da nam objasni kako je to biti dečak sa šljokicama i do koje mere to sve ide: „Joj, ja sam ovde kontroverzan u svetu irskog plesa. :) Inače su ti kostimi veoma nakićeni, i neka je tradicija da tu plesač treba sav da sija (bukvalno), ali ja lično preferiram skromnije kostime, jer nekako smatram da previše veštačkog sjaja odvlači pažnju od samog plesa. Pritom, sasvim sam siguran da su sudije više nego naviknute na bljeskove šljokica na sceni, i da to ni ne primećuju. Jednostavno estetski mi se čini da je skromniji kostim lepši. Čini mi se da ako želimo da akcentujemo plesača kao ličnost, onda ekstravagantan kostim ima smisla, ali ako akcentujemo ples, onda sasvim suprotno.“ Naravno sve je stvar ličnog izbora. Ali rekla bih da je plesačicama teško da odole ovoj jedinstvenoj prilici. ;)

Od starijih i iskusnijih plesača možemo da naučimo mnogo toga. Počev od tehnike, koncepta treniranja, saveta za kondiciju, rešavanja nekog konkretnog problema, do samog stava i ponašanja na takmičarskoj bini... spisak je beskonačan, a njihovo takmičarsko iskustvo neprocenjivo. Međutim naši najmlađi, po godinama ili po stažu, su nam dali najbolje savete za borbu protiv treme i stavili do znanja da i mi od njih imamo šta da naučimo. David je objasnio kako nema tremu ni za koncerte ni za takmičenja, i da je igranje na bini jedno uzbudljivo iskustvo, a Nikoli je takmičenje služilo za razbijanje treme za koncert. Krajnji rezultat svih ovih priprema je osvojenih 15 prvih mesta u Beču i Berlinu. Ništa ne daje bolju potvrdu našeg truda i uloženog napora kao par pehara, medalja, čuvenih „highly recommended“ plasmana (utešnih nagrada). Iako osvojena nagrada ne predstavlja apsolutnu garanciju kvaliteta plesača, uglavnom nam daje prilično dobru sliku toga gde se trenutno nalazimo sa svojim plesom. Dobri plasmani utiču na sve, od najmlađih do najiskusnijih, daju nam svež nalet motivacije i ukazuju nam na to da sledeći put možemo bolje i više. Ono što smo u stvari hteli da kažemo je da je recept za pobeđivanje treme vežba, vežba i vežba! :)

  • 12079794_1016503651734459_134308065255155872_o
  • 3
  • 12038711_1016503648401126_4760278674936772748_o
  • 1
  • 10708693_1020556744662483_479831398768637551_o

                              Foto: Božidar Stamenović i feisphotos.ru

Ana Kotevski  +381 63 615 880 / E-mail: info@erinsfiddle.com

            

© 2015 Erin's Fiddle