Da li ste se nekad zapitali o čemu razmišlja igrač u trenutku izvođenja svoje tačke? Na koji način ocenjujete izvođača ukoliko ne znate mnogo o plesu koji izvodi? Šta je, u stvari, to što vas „ponese“ dok gledate nečije izvođenje na sceni, bezbrižno smešteni u udobnost vašeg sedišta?

Mnogo je bitnih komponenata sabrano u efekat koji izvođač sa scene šalje publici i time je očara i ostavlja utisak koji mnoge gledaoce drži i danima posle odgledanog performansa, ali jedna se komponenta ističe kao presudna za scenu u toku izvođenja, a to je stav igrača. Igrač koji je siguran u svoje izvođenje i koji ima sposobnost da to i pokaže publici jeste igrač koji će na publiku ostaviti najveći utisak, i to je ono što publika želi da vidi. Naravno, to nije nimalo lako, i koliko god mi, kao plesači, mesecima ili godinama unazad vežbali svoje deonice i izgrađivali plesni stav, sigurnost na sceni, harizmu...uvek se, ponekad malo, ponekad više, pakosno potkrade i uvuče pod kožu igrača pred svaki nastup – trema.

 

Trema je strah od javnog nastupa i uslovljava je mnogo faktora. Možda bi bilo bolje definisati tremu kao anksioznost (iracionalan strah) koja se javlja neko vreme pre, neposredno pre ili u toku nastupa pred drugim ljudima. Akcenat je na „iracionalnom“ zato što je u osnovi treme strah koji osećamo jer mislimo da naš nastup neće proteći kako treba, unapred strepimo da ćemo zaboraviti neki korak, da ćemo se možda saplesti i pasti, da naš nastup nije dovoljno dobar te se zato neće svideti publici, i slično. Ovim putem dolazimo do interesantnog zaključka da se telo u tom slučaju nalazi u situaciji koju za sebe procenjuje kao opasnu. Dakle, pomisao na loše ishode nastupa i nesigurnost u sebe i sopstvene sposobnosti rađaju strah, a, s obzirom da on ima i svoje fiziološke manifestacije, može stvoriti ozbiljne teškoće prilikom izvođenja tačke. U tom slučaju raste adrenalin što uslovljava fiziološke manifestacije poput ubrzanog lupanja srca, pojačanog znojenja, mučnine, sušenja usta, stezanja krvnih sudova u nogama i rukama, podrhtavanja istih, itd. I tako je plesač pod rizikom da ode u potpuno drugu krajnost, proceni situaciju kao veoma rizičnu, zablokira, odustane... Međutim, ovo je opis ekstremne situacije koja se obično ne dešava, jer - najveći lek protiv treme je uvežbanost. Kada mesecima unazad uvežbavamo tačke mi izgrađujemo/pojačavamo sigurnost u svoju izvedbu i samim tim su mnogo manje šanse da pred nastup budemo do te mere nervozni oko izvođenja. Druga, veoma bitna stvar je zdravorazumsko razmišljanje pred sam nastup, tačnije psihološka priprema igrača – igrač ne sme da zaboravi da je to što izvodi vredno pogleda, da je on kompetentan da to izvede, i da nakon tolike pripreme ne postoje realne šanse da se zaista desi nešto toliko loše. Time se ne daje više prostora negativnim mislima da zaokupljuju glavu, trema se pretvara u pozitivnu – onu koja drži telo u pripravnosti ali tako da ga ne zablokira, i igrač se usredsređuje na svoje korake, telo se automatski rasterećuje i pomaže svom nosiocu da iznese svoju tačku najbolje što može - čime dolazimo do gore pomenutog stava koga trema ne sputava. 

Trema je naučeni strah. Deca često nemaju zadršku pred drugim ljudima, slobodna su, sigurna u sebe i istrajna u želji da se dokažu. Problem nastaje kada dožive neko negativno iskustvo pred drugima, neko podsmevanje ili kritiku pa im svaki sledeći nastup može stvarati veći strah i blokadu nego odraslima, što ih ponekad dovodi i do suza pred sam izlazak na scenu.

Bavim se irskim plesom već 8 godina, a i dan danas pred nastup neretko imam tremu. To je osećanje koje me neizostavno prati na svakom nastupu jer mi se uvek čini da nije bilo dovoljno treninga i vežbanja, uvek postoji nešto što može da se ispravi, uvek može bolje, imam utisak da nijedna tačka nikada nije savršeno navežbana i spremna da se predstavi publici. Tokom vremena i kroz mnogobrojna dosadašnja iskustva na sceni razvila sam taktiku rasterećenja od negativnih misli pred nastup, nalik onoj gore opisanoj, tako da uz poslednje ponavljanje koraka u glavi, čisto radi potvrde da je ipak sve na svom mestu i spremno, uspem da se iskobeljam iz tog neprijatnog osećaja, i već posle prvog susreta sa publikom nervoza se pretvara u pozitivno uzbuđenje, sigurnost se naglo vrati i sve što se dalje dešava potezi su koje publika pozdravlja gromoglasnim aplauzom. Na taj način, zajedno sa svojim saigračima, dobijem potvrdu da koliko god da sam mislila da izvođenje nije spremno za javnost, prevarila sam se.

Ono što, pored uvežbanosti i odsustva treme, takođe doprinosi dobrom stavu igrača jeste i ljubav prema onome što radi. Mi smo mnogočlana trupa, a svi do jednog uživamo u plesu, i zato jedva čekamo da vam prenesemo tu energiju i pokažemo šta umemo. Udobno se smestite, spremni smo za vas!

 

Ana Kotevski  +381 63 615 880 / E-mail: info@erinsfiddle.com

            

© 2015 Erin's Fiddle