U prvom delu ovog bloga Arijana je započela temu koje se verovatno svi plesači i plesačice u nekom trenutnu dotaknu – da li je ples, umetnost, sport ili nešto treće. Sa stanovišta dugogodišnje plesačice, ali i studentkinje sportske akademije, na primeru irskog plesa, nastavlja sa razmatranjem različitih aspekata ovog pitanja, i to kroz analizu dinamike i rada mišića u irskom plesu.  

 

Neobična kombinacija dinamike i statike

Ono što je karakteristično za ovaj ples, i ono što svi prvo primete u njegovoj formi, je nepomičan gornji deo tela u kontrastu sa brzim i dinamičnim radom donje polovine tela. Ovo ni u jednom slučaju nije olakšavajuća okolnost, s obzirom na to da za bilo koji element u plesu nemamo taj luksuz da preuzmemo deo kretanja i opterećenja gornjim delom tela, i da, prilikom brzih kretanja, koraka i skokova moramo konstantno da se opiremo inerciji po kojoj bi nam se ruke i gornji deo tela prirodno pomerali. Ni za fazu odraza ni za fazu leta tokom skoka nemamo pomoć za dobijanje sile zamahom rukama. Ovakvu pomoć imaju ostali sportisti i plesači, pogotovo plesači baleta koji su poznati po svojim visokim i eksplozivnim skokovima, ali im telo ne radi u specifičnoj izolaciji kao u irskom plesu. Trup i ruke su kroz čitav ples nepomični i u jednoj lepoj, ali nikako pasivnoj, statici, što zahteva veliku kontrolu i stabilnost svih mišića trupa i gornjeg dela leđa, koja posturu drži sve vreme uspravnom. U ostalim sportovima, tehnika skokova između ostalog zahteva i dobro, koordinisano korišćenje ruku i gornjeg dela tela (zamah rukama i ekstenzija trupa), za što duži, viši skok. Ovaj izolovani momenat u tehnici irskog plesa čini dostizanje visokog odraza u vertikalnom skoku izuzetno zahtevnim, ali upravo zbog toga isto toliko impresivnim.

    

Dve različite vrste skoka, donji deo tela u snažnoj dinamici dok je gornji deo u kontrolisanoj statici.

 

Druge otežavajuće okolnosti, što se skokova tiče, su sam način ulaska u skok i mehanika nogu. Irski plesači nemaju zalete u vidu trčanja, niti imaju mogućnost bilo kakvog čučnja, polučučnja ili, u slučaju baleta – pliéa – koji generišu mnogo sile i omogućuju visok odraz. Irski ples ne dozvoljava savijene noge i „omekšana“ kolena – u soft shoes plesu (ples u baletankama), plesači konstantno snažno „zaključavaju“ noge u bilo kojoj dvonožnoj, visokoj poziciji, dok određeni elementi u vazduhu takođe zahtevaju konstantnu snažnu ekstenziju (opruženost) čitave noge, od nožnih prstiju do kukova. Samim tim, skokovi u irskom plesu su gotovo svedeni na odraze sa praktično ispruženih nogu, što umanjuje korišćenje mišića koji se koriste u uobičajenim skokovima, i samim tih ih upravo to čini težim za izvođenje.

Demi-plié u baletu: između ostalog koristi se kao priprema za skok i doček nakon skoka. Pokret omogućuje veliku utilizaciju Ahilovih tetiva i njihove elastičnosti, koje se u ovom pokretu snažno natežu, akumulirajući energiju, i nakon toga naglo opružaju, radeći po sistemu opruge, federa. Ovo čini skokove daleko lakšim za izvođenje, a doskoke mekšim i manje stresnim za zglobove, mišiće i kosti nogu, nego što je to slučaj u irskom plesu koji nema slične pokrete.  

 

Kako i koliko naporno naši mišići rade?

Svakako, naš ples se ne zasniva na savladavanju velikih kilaža i opterećenja, i nije nam potrebna snaga čitavog tela i u onoj funkciji u kojoj je potrebna drugim sportistima. To ipak ne znači da naši mišići ne rade podjednako naporno u pokušaju da odgovore na specifične zahteve našeg plesa. Neke od karakterističnih stvari za ovaj ples, u pogledu njegove forme i kretanja su: uvek prisutne ekstenzije nogu što zahteva konstantnu kontrakciju mišića natkolenice (mišići buta); prsti stopala i skočni zglobovi su uvek opruženi do svog maksimuma, u svakoj situaciji; oštri pokreti kako bi se postigla neophodna brzina pokreta podižu intenzitet plesa; tokom čitavog plesa pleše se visoko na prstima i plesač ne dozvoljava da mu se pete spuste na pod ni u jednom trenutku – mala površina oslonca čini balansiranje još izazovnijim, te plesači zaista imaju izraženo razvijen osećaj ravnoteže; čitava noga je u zglobu kuka eksterno rotirana u svakom momentu (jednostavnim jezikom rečeno, stopala nisu postavljena ravno, već gledaju sa strane, što mi, plesači, nazivamo otvorenom pozicijom); ukrštena pozicija nogu mora biti prisutna u svakom trenutku; asimetrični i raznoliki elementi plesa zahtevaju visok nivo koordinacije i mentalne angažovanosti.

  

Plesači su u svakom mometu visoko na prstima sa potpuno ispruženim nogama (kolena potpuno u ekstenziji), odupirući se svojoj težini koja teži da savija kolena pod mehaničkim silama prilikom skokova i koraka. Na slici desno je noga potpuno rotirana iz kuka, a zadnja noga se pregiba do pozadine, tako da u jednom skoku harmonično rade mišiči I prednje i zadnje strane noge.

 

Skokovi su uvek prisutni i kao vezivni elementi i kao estetski akcenti u koracima, i to daje ono što drugi ljudi vide kao „bezazleno i simpatično skakutanje“. U prevodu, u irskom plesu ne postoji niti jedan trenutak kada skakanje nije prisutno, jer svakom koraku prethodi i sleduje neki skok. U soft shoes plesovima veliki skokovi su prisutni kao estetski elementi u plesu koji dočaravaju umeće, snagu i atleticizam svakog plesača. Jedan od najtačnijih i najlepših opisa ovog plesa dala je moja profesorka plesa sa fakulteta koji glasi: U irskom plesu retko kada uopšte dodirujete zemlju. Plesanje u cipelama (hard shoes, heavy shoes), koje proizvode zvuk i služe za ritmičnu komponentu irskog plesa, je nešto drugačije i ima drugačiju mehaniku i obrazac pokreta. Jaki i moćni udarci, sa oštrinom pokreta, zahtevaju od mišića nogu da proizvode veliku silu, a opet zadržava svoj skočan karakter. Ovakav ples je intenzivan i zahteva mnogo snage od plesača.

  

 Karakteristična gotovo za sve irske plesače je izražena muskularnost potkolenice usled mnogo zadataka i opterećenja koji mišići lista preuzimaju.

 

Potrebno je spomenuti da mišići u irskom plesu rade u režimima kao u bilo kom drugom sportu ili fizičkoj aktivnosti. Mišići se prilikom plesa konstantno skraćuju i izdužuju, sa povremenim statičnim momentima. Irski plesači su u konstantnom finom balansu ekscentričnih i koncentričnih mišićnih kontrakcija, sa primesama statičkih kontrakcija, kao na primer u momentima zadrške u skoku (momenat kada izlgleda da plesač na kratko zastane u vazduhu). Kada plesač snažno opruža celu nogu iz kuka, njegovi mišići kukova i prednje strane buta rade u koncentričnoj kontrakciji (grče se i skraćivanjem stvaraju silu koja rezultuje pokretom), dok se mišići zadnje lože buta kontrahuju ekscentrično (izdužuju se). Isto tako je i obrnuto, kada plesač savija nogu do pozadine u fleksiju, mišići zadnje lože rade u koncentričnom režimu, a mišići prednje strane buta u ekscentričnom. Kada uključimo u sve to komponente brzine kojom ti mišići moraju da se kontrahuju, bude nam jasnije koliko je jedan plesni pokret naporan. Nećemo ići toliko u dubinu niti zamarati sa time koji sve tačno mišići, i u kom momentu u irskom plesu učestvuju, ali bez sumnje ih je mnogo! Jedni od najbitnijih, i oni koji rade u najvećoj meri su: fleksori kuka, četvoroglavi mišić buta, dvoglavi mišić zadnje lože, gluteusi, odmicači buta, mišići lista i plantarni fleksori stopala. Bitno je napomenuti da je to samo ono što možemo „odoka“ proceniti, a kada bismo uradili na primer elektromiografiju tokom nekog pokreta, ili niza pokreta, sigurno bismo videli da je u složene pokrete u irskom plesu uključeno još mnoštvo sekundarnih mišića. 

 

Ana Kotevski  +381 63 615 880 / E-mail: info@erinsfiddle.com

            

© 2015 Erin's Fiddle